Милена Павловић Barilli је остварила снажан уметнички израз који је обележио европску авангарду четврте деценије двадесетог века неизмерним богатством ликовне мисли оплемењене поетичношћу боја. Била је уметница истанчаног сензибилитета која је питања и одговоре исказала на својим платнима, енигматским композицијама кроз метафору, симболе и визију. Њена снажна уметничка креативност огледа се кроз разнолика интересовања – од цртежа, графика, акварела, пастела, темпера, уља до – стихова.
По речима њене мајке Данице: Све је у Миленином животу изузетно, несвакидашње, почетак, трајање и крај.
Милена Павловић Barilli рођена је у Пожаревцу 5. новембра 1909. године, једино дете Данице Павловић и Бруна Barilli-ja. Са мајчине стране, Милена је потомак Карађорђевића, Саве, најстарије кћерке вожда Ђорђа Петровића, родоначелника српске краљевске династије Карађорђевић, са очеве, италијанске уметничке поро- дице Barilli из Парме. Родитељи су Милени уз уметничке дарове, поклонили изузетно образовање и свестраност.
Миленин, не дуги живот, обојили су родни Пожаревац, Београд, Минхен, Рим, Париз и на крају, Њујорк.
Сликарско образовање, као изразито даровита, стицала је у Уметничкој школи у Београду код Бете Вукановић. За пријем на минхенску Академију припремала се у приватној уметничкој школи у Блохереру. Сликарству је на минхенској Академији уче Хуго фон Хаберман и Франц фон Штук.
У свом првом сликарском периоду Милена је ослоњена на академизам минхенске школе одражен у занатској прецизности и поетском поимању осећаја. Преокупација су јој на платнима портрети блиских особа, мајке и рођака, и филмске звезде попут Рудолфа Валентина. Тада, 1929. настаје и њен Аутопортрет са белом током.
Пут је затим 1931. године води прво у Шпанију, а затим у Лондон где самостално излаже у Блумсбери галерији. Из Лондона стиже у Париз, интелектуално и уметничко стециште тадашње Европе где живи до 1939. Тај период њеног сликарства одликује уношење симбола и садржаја који ће је сликарски привлачити и касније. Линија постаје доминантан елемент слика виђених кроз нежне, софистициране тонове боја. Инспирише је дело Ђорђа де Кирика.
У њен стваралачки живот улази Жан Касу који јој пише критику за париску изложбу. Између осталог, иза Жана Касуа остају речи: Милена поседује кључ снова сликарства.
Миленин свестрани уметнички дух није миран и не испуњава је само сликарство. Пише стихове и почиње да их објављује у часописима (Quadrivio) увек праћене илустрацијама и цртежима. Осим на српском, Милена стихове пише и на италијанском, шпанском и француском језику.
После Рима излаже у ренесансној Фиренци, затим Венецији. У њеном сликарству настаје преокрет, под утицајем је старих мајстора, цртеж постаје неуочљив, боја преузима његову дотадашњу улогу. У том периоду настају Миленине слике: Аутопортрет са стрелцем, Девојка са лампом, Венера са лампом. . .
На Светог Николу 1936. године посећује мајку и Пожаревац и то је њен последњи боравак у родној земљи.
Следеће две године самостално излаже у најпознатијим римским и париским галеријама. Као део нове генерације даје тон престоници европског и светског сликарства у Паризу.
Не заборавља ни детињство ни земљу у којој се родила, са југословенским сликарима тог доба излаже колективно у Паризу и Хагу.
Уочи почетка Другог светског рата који ће уздрмати Европу, у лето 1939. године Милена Павловић Barilli вођена жељом да види Велику светску изложбу надреалиста у Њујорку укрцава се на брод и путује за Америку. Првих месеци муче је чежња за Европом, родним домом и мајком у Пожаревцу и оскудица. Да би преживела почиње да ради илустрације за познате модне часописе попут Вога, Гламура, Харперс Базара, Шарма. Илустрације су врхунске и зраче духом њеног сликарства. Ради и уметнички дизајн за Ревлон козметику. Веома је тражени уметнички дизајнер, о чему сведочи Миленина пријатељица Розамунд Фрост, историчарка уметности. На позив композитора Ђан Карла Менотија огледа се и у сценографији – прави скице костима за балет Себастијан.
У америчком периоду Милена слика низ портрета познатих лица и крунисаних глава, шведског принца Карла, аустријског надвојводе Франца Јозефа, краља Петра II Карађорђевића. Године 1939. слика Аутопортрет са велом и у Галерији Џулијен Леви приређује прву америчку изложбу. Следи још једна изложба у Њујорку, а потом и 1943. године и у Вашингтону.
На изложби у Вашингтону упознаје Роберта Томаса Гослена и крајем 1943. се удаје за њега. Следећег пролећа приликом јахања пада са коња и повређује кичму. Интензивно ради иако на себи носи метални корсет.
Милену је издало срце 6. марта 1945. године у Њујорку.
Урна са њеним посмртним остацима пренета је 1947. године у Рим где је похрањена на Некатоличком гробљу у Риму. Ту су касније сахрањени и њени родитељи, отац Бруно Barilli 1952. и мајка Даница Павловић 1965. године.